Ideja radničkih kontrola ima svoj istorijat i treba je posmatrati u kontekstu različitih društveno-ekonomskih okolnosti. Od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme jačanja komunističkih partija i radničkih pokreta u Evropi, ali i Severnoj i Južnoj Americi, postojali su različiti oblici radničkih kontrola u najrazvijenijim kapitalističkim državama („Radnička demokratija“ u Nemačkoj, „Slobodno kolektivno pregovaranje“ u Velikoj Britaniji, „Demokratsko planiranje“ i „Narodna moć“ u Francuskoj, zatim sindikalne radničke kontrole pri „Generalnoj federaciji rada“ u Belgiji i „Opštoj konfederaciji rada“u Italiji…).
Radničke kontrole tog perioda su od organa klasne borbe vremenom postale organi klasne saradnje, a prva veća ekonomska kriza poslužila je kapitalistima i buržoaskim vlastima da suzbiju njihovo delovanje (Regan, Tačer…). Ali, svakako je tekovina ovih pritisaka na buržoaske vlade bila stvaranje tkz. „država socijalnih staranja“.
Najsvežiji primer radničke kontrole pokrenut je u Venecueli 2003, kada su radnici suočeni sa paralizom i napuštanjem brojnih naftnih kompanija od strane poslodavaca pokrenuli slogane: „Fabrika zatvorena, fabrika okupirana“ i „Radnička kontrola proizvodne aktivnosti“.
Iz ovoga vidimo da različiti oblici radničkih kontrola mogu nastati u različitim fazama razvoja kapitalističkog društva i ekonomije. Vidimo i da krize mogu da imaju presudnan uticaj na uništenje ili stvaranje radničkih kontrola. U periodu napretka imamo pokušaj radnika i sindikata u preuzimanju inicijative u procesu proizvodnje i kontrole kapitala kao odraz razvoja proizvodnih snaga, dok u periodu dubokih ekonomskih kriza kao npr. u Venecueli, imamo odbrambeno-refleksnu reakciju radničkog pokreta, pod impulsom socijalističke partije.
U mirnodopsko vreme problemi radnika pretvaraju se u sindikalne zahteve, dok se u kriznim vremenima oni mogu pretvoriti u oštricu. Uvodjenje radničke kontrole rezultat je promene odnosa snaga u društvu, gde radnici preuzimaju inicijativu i prevazilaze defanzivni nivo sindikalne borbe direktnim ofanzivnim delovanjem, koji će ili dovesti do dublje klasne konfrontacije koji može dovesti do revolucije ili postati organ klasnog trulog kompromisa, koji će vremenom i sam istruleti. Kontrola poslovanja (profita) i proizvodnje preko fabričkih odbora i sindikalnih komisija, znači ukidanje poslovnih tajni koje su nekada imale opravdanje zbog konkurencije (u liberalnoj fazi), ali ne i monopolskoj fazi, gde se tajna odnosi kako na radnike, tako i na celokupno društvo.
Radnicima je kontrola potrebna da bi vršili praktični uticaj na proizvodnju i komercijalne operacije poslodavaca. Dok god krupan kapital ima stabilan oslonac u režimu kapitalističke države, on će se svim silama boriti protiv radničke kontrole, kako bi sačuvao svoje privilegije (subvencije, neplaćanje komunalnih usluga, poreske olakšice…) i tajnost poslovanja, čije bi otkrivanje značilo raskrinkavanje poslovnih malverzcija i špekulacija.
Iako bi parolu radničkih kontrola u Srbiji mogli vezati za istorijsku tradiciju socijalističkog samoupravljanja, one bi u sadašnjem trenutku imale potpuno drugačiju društvenu ulogu. U teoretskom pogledu, one ne proizilaze iz apstraktno-platonskog odnosa prema istorijskom nasledju samouprave, već nastaju kao odbrambeni mehanizam radnika na osnovu dosadašnjeg tranzicionog iskustva, odnosno zbog pljačkaških privatizacija društvene svojine, javnih preduzeća i prirodnih resursa što je posledica politike zaduživanja, kao i subvencionisanja privatnog krupnog inostranog kapitala novcem poreskih obveznika.
Svedoci smo tendencioznih uništavanja javnih preduzeća (EPS, Telekom, Železnice Srbije, Pošta, Srbijašume…), preko nesposobnih i servilnih menadzera (afera Grčić…), sa ciljem pripreme za njihovu privatizaciju.
Svoju taktičku ispravnost ideja radničke kontrole nalazi u raspoloženju masa, kao i socijalnoj i političkoj krizi, odnosno osvitu nove ekonomske dužničke krize, koja će se prevazilaziti prodajom preostalih kapitalnih državnih resursa. Jedan od glavnih strateških ciljeva radničke kontrole upravo je sprečavanje privatizacije javnih preduzeća.
U privatnom sektoru velika preduzeća, (uključujući tu i banke, koje su pod posebnim režimom, sa svojim specifičnim pljačkaškim mehanizmom), mahom u stranom vlasništvu, uživaju potpune privilegije države, odnosno režima, dobijajući pored jeftine radne snage velike subvencije (koje plaćaju radnici i seljaci), poreske olakšice, oslobadjanje režijskih troškova, zemljišta na poklon, dok se ugovori izmedju njih i države drže u velikoj tajnosti. Pri tom kontrola poslovanja nije predmet državne poreske inspekcije, što dovodi do raznoraznih malverzacija i pljački.
Radnici još uvek javnih, ali i privatnih preduzeća nemaju vise poverenje u vlast, što smo videli i na primeru štrajkova u EPS-u, Pošti, Juri… Oni kažu: “Ne verujemo ni ovoj ni bilo kojoj vlasti koja će nastaviti politiku zaduživanja i dovesti nas do bankrota, zbog čega će morati da rasprodaje preostale državne kapitalne resurse. Ne verujemo ni stranim kompanijama pod zaštitom države, koje posluju bez garancija i depozita, izrabljuju nas i ostavljaju u neizvesnosti, jer već sutra mogu da napuste Srbiju i odu na drugu destinaciju”.
Zato je potrebno da pored članova sindikata i radnici izabrani na zborovima ili u drugim radničkim organima udju u upravne odbore vršeći nadzor poslovanja preduzeća, gde bi ukazivali na eventulne malverzacije, ali više ne u svojstvu uzbunjivača, već kao nadzorni radnički organ koji crpi svoj legitimitet iz samoodbrane radnika, a tradiciju iz samoupravnog nasledja.