Sve grane privrede u Srbiji duboko su podređene neoliberalnom modelu. Neoliberalni model tržišnog delanja proizvodi obespravljenog, marginalizovanog i radnika ostavljenog da se bori za goli život.
Jedan od zapaženijih primera ekstremne eksploatacije danas jesu rudari. Ako se vratimo u prošlost i pokušamo uz pomoć geneaološkog metoda da analiziramo zbog čega su rudarstvo i geologija nastali i to uporedimo sa današnjom praksom ophođenja prema rudarima, lako možemo doći do zaključka da su se neke stvari u okviru ove privredne delatnosti nakaradno izokrenule. Slobodan Vujić, naučnik rudarsko-geološkog usmerenja, član Ruske akademije nauka, u svojoj Istoriji Srpskog rudarstva, o rudarstvu i njegovom nastanku piše sledeće: „Pojava rudarstva i geologije vezana je za nastojanja čoveka da prirodu potčini svojim potrebama, da koristi resurse koje mu priroda pruža, da proizvede oruđa za rad i obezbedi egzistenciju. Pređen je dug put od prvobitnog površinskog prikupljanja minerala i jednog od najvećih čovekovih otkrića u istoriji, koje se dogodilo pre osam hiljada godina, da komad stene u vatri prelazi u metal. Rudarstvo i geologija neodvojivo postoje gotovo koliko i ljudski rod, činili su i čine oslonac privrednog, kulturnog, naučnog, tehničko-tehnološkog i opšteg društvenog razvoja. Razvijali su se ili stagnirali, donosili blagostanja ili stradanja, uticali na tok istorije.”
Dakle u definiciji vidimo da su rude i rudari imali ogroman uticaj na prelaženje sa jedne faze društvenog razvoja na drugu. Takođe vidimo da su ti ljudi koji su nekada prerađivali komade stene bili ukorenjeni u sve segmente naučno-tehnoloških otkrića, bez kojih mi danas ne bismo mogli da organizujemo svakodnevni život na onaj način na koji ga poznajemo. Na ovom mestu se postavlja pitanje: Kako je moguće da rudarima sva ta otkrića u ovoj grani privrede ne pomažu pri obavljanju mukotrpnog posla? Kako smo došli do toga da čovek sa određenom količinom znanja o geologiji i rudarstvu, umesto da tim znanjem nastoji da prirodu potčini svojim potrebama, svoju radnu snagu prodaje kompaniji koja tu radnu snagu komodifikuje u svoje privatno dobro?
Odgovore na ova pitanja treba tražiti od političkih elita koje godinama unazad svoj kapital gomilaju ne obazirući se na interese radnika izloženog rizicima koji ponekad oduzimaju živote. Imamo primer gde država Srbija svake godine iz budžeta izdvaja milijarde dinara za Srpsku pravoslavnu crkvu. Zamislimo da se ova količina novca dodatno uloži u bezbednost rudara ili radnika iz bilo koje druge privredne grane, kao i produktivnost jednog radnika koji dolazi na posao psihički rasterećeniji znajući da su sve mere prevencije sprovedene. Naravno, imamo ogroman problem tamo gde država nema nikakav uticaj spram privatnih kompanija i njihovih tretmana prema radnicima – to su slučajevi naglih privatizacija koje ne podrazumevaju nikakve ugovorne obaveze kojima bi se kompanija obavezala i bila namerna u tome da radnicima pruži humane uslove prilikom rada.
Okolnosti tokom pandemije su se za rudare još više pogoršale. Rade u jamama na kratkim rastojanjima jedni od drugih, do posla dolaze u krcatim autobusima koji, ako se ne dezinfikuju svakodnevno, mogu biti izvor zaraze virusom. Pod ovakvim okolnostima jedan od ključnih preduslova za zarazu može biti i nevođenje brige o radnicima koji rade u rudniku.
Kako prenosi Dojče vele: „Rudnik mrkog uglja Soko“ prestao je sa radom zbog potvrđenih slučajeva koronavirusa među rudarima, prvi slučaj zaraze potvrđen je devetog aprila nakon čega je po prvi put smanjen obim rada. Krizni štab Resavice koja upravlja sa devet rudnika na teritoriji Republike Srbije, tvrdi da su prve mere zaštite na radu tokom pandemiju uvedene par dana nakon proglašenja vanrednog stanja.“
Međutim, izvor Dojče velea upućen u dešavanja u rudniku kaže da su, uprkos zahtevima rudara, prve mere uvedene tek dve nedelje kasnije: “Rudari su zahtevali da se redukuje posao, da se smanji broj ljudi i minimizira proizvodnja, ali direktor je, na osnovu uputstava dobijenih iz kriznog štaba, naredio da mora da se radi. Niko nije dobio adekvatnu zaštitnu opremu, niti zaštitu na ulazu u krug i zgradu rudnika, u svlačionice i kupatila. Sve je to kasnilo dve nedelje”, navodi izvor.
Slična je situacija i u rudniku mrkog uglja „Rembas“ koji takođe posluje u okviru JP PEU „Resavica“. Prema rečima sagovornika, koji je konsultovan u cilju pisanja ovog teksta, zaposloneg u RMU „Rembas“, radnici tog rudnika se tokom vanrednog stanja nalaze u obespravljenom položaju. M.M. u svojoj ispovesti navodi da su rudari od samog početka vanrednog stanja obavljali posao u nehumanim uslovima za rad, bez ikakvih sredstava za prevenciju tokom aktuelne pandemije koronavirusa.
„Maske smo dobili tek početkom aprila, rukavice i ostala sredstva za dezinfekciju ne dobijamo i te maske za jednokratnu upotrebu ne dobijamo svakodnevno. Kroz svlačionicu i kupatilu dnevno prođe više od pedeset radnika, ništa se ne dezinfikuje. Tokom prve nedelje od uvođenja vanrednog stanja, radnicima je jednom merena temperatura i to je sve od mera koje su preduzete. Takođe radnicima nije obezbeđeno dva metra rastojanja prilikom silaska u rudnik. Kada bi bilo zaraženih među radnicima, mi to ne bismo mogli znati jer se ništa ne sprovodi kako treba“, izjavio je M.M. u svojoj ispovesti.
Na pitanje kako se posao odvija trenutno, sagovornik je kazao sledeće:
„U ponedeljak 20. aprila, registrovano je dvanaest zaraženih osoba na teritoriji opštine Despotovac. U utorak mi je rečeno da sutra ne dolazim na posao do daljnjeg, nisam radio naredna tri dana, da bih u petak (24. aprila) dobio poruku od poslovođe da se za vikend odrađuju ti dani i da me u subotu čeka druga smena, a u nedelju prva. Oni koji ne odrade te dane, njima se to skida od godišnjeg odmora, dok radnici koji su već iskoristili svoj godišnji odmor za te neradne dane dobijaju 65% plate, što je kod mene stvorilo frustraciju i navelo me da progovorim o ovome. Čitavo rukovodstvo rudnika ne radi od samog početka vanrednog stanja, vodi im se plaćeno odsustvo na 100% plate. Kada je jedan od kolega tražio plaćeno odsustvo da bi ostao kod kuće i čuvao dete, čija je supruga farmaceut i njeno odsustvo sa posla tokom pandemije je nemoguće, dobio je odgovor od direktora da apotekari nisu zdravstveni radnici i da oni samo prodaju lekove“, rekao je M.M.
Na pitanje da li je sindikat preduzeo nešto povodom takvog tretmana uprave prema rudarima, sagovornik odgovara sledeće:
„Kada smo se žalili sindikatu, dobili smo usmeni odgovor da sindikat trenutno ne može da se okupi i zaseda jer bi to bilo protivno merama prevencije koje je odredila Vlada Republike Srbije.Takođe nam je jedan od članova sindikata, poslovođa smene, poručio da ne pokušavamo da iskoristimo trenutnu situaciju i da prestanemo da se bunimo. Radnici su nezadovoljni i oduzeta im je svaka mogućnost da se njihov glas čuje. Ne znamo kako će se situacija odvijati nadalje, jer informacije u vezi posla dobijamo danas za sutra ili eventualno za dva-tri dana unapred.“ – istakao je sagovornik.
Zbog okolnosti u kojima radi i situacije u kojoj se RMU „Rembas“ trenutno nalazi, sagovornik je izrazio želju da ostane anoniman.
Svedočenja ovog rudara se ne podudaraju sa izjavama vršioca dužnosti direktora JP PEU „Resavica“ , koji je u izjavi za „infocentralu“ rekao da su radnici dobili zaštitnu opremu sedam dana nakon uvođenja vanrednog stanja, da su pojačane mere dezinfekcije svih prostorija, vozila itd.
Ovo nije prvi put da je rukovodstvo ovog rudnika radnike stavilo u nezavidni položaj. Setimo se dogođaja iz maja prethodne godine kada su rudari, direktno iz rudnika, autobusima odvezeni na miting Srpske napredne stranke u Paraćinu i tako zloupotrebljeni u političke svrhe od strane rukovodstva ove kompanije.
Takođe imamo dva slučaja pogibije rudara tokom vanrednog stanja. Prvi se dogodio na krajnjem severu Kosova, gde se na gradilištu rudnika „Crnac“ obrušila stena na izvođača radova iz centralne Srbije. Drugi slučaj se dogodio u rudniku bakra i zlata „Čukaru Peki“ u blizini Bora, gde je na kineskog državljanina, sa visine od 500 metara, pala betonska greda.
Nakon ovakvih svedočenja i sledova događaja, jasno je da je rudarima oduzeto ono najvažnije pravo u okviru delatnosti kojom se bave – pravo na samoorganizovanje. To pravo mogu vratiti ukoliko kao društvo stanemo solidarno uz njih i zajedno iskažemo nezadovoljstvo koje je produkt trulog sistema uspostavljenog od strane političkih elita. Tako izgleda portret prosečnog radnika u društvu Srbije danas, koji uprkos pričama o prosperitetu i zlatnoj budućnosti, sve više liči na portret radnika koji je Fridrih Engels predstavio u svom Položaju radničke klase u Engleskoj u 19. veku.
Foto: ErikH/Flickr CC 2.0