Kriza „žutih prsluka” stavila je u prvi plan ključno pitanje koje postoji, kako u Francuskoj, tako i u Evropi, a to je pitanje fiskalne pravde. Od završetka predsedničkih izbora u Francuskoj, Emanuel Makron je proveo značajno vreme objašnjavajući zemlji da sa „premiers de cordée”, to jest najvećim bogatašima i industrijalcima, treba postupati pažljivo; da je glavni prioritet bio da se daju poreske olakšice najbogatijima i da, za početak, treba ukinuti porez na bogatstvo. Sve ovo je urađeno najvećom brzinom, u duhu nepobedivosti i bez imalo brižne savesti. Čak je i Nikola Sarkozi bio mudriji kada je uveo „poreski štit” 2007. godine, a koji je, ipak, bio primoran da ukine 2012. godine. Ovakvo ponašanje Makrona je na kraju, neizbežno, dovelo do toga da se svi oni koji sebe ne smatraju „vodećim svetlom” (bogatašima) osećaju izneverenim i poniženim Makronovim izjavama. I to je objašnjenje uzroka sadašnje situacije, u kojoj smo se našli. Sadašnje vođstvo Francuske učinilo je niz činjeničnih, istorijskih i političkih grešaka, koje je neophodno hitno ispraviti, što se i može učiniti, već danas.

Na početku, Makron je pokušao da opravda ukidanje poreza na bogatstvo, tvrdeći da je ovaj porez bio ključan za odlazak bogatstva iz Francuske. Problem sa ovom tvrdnjom je da je ona potpuno u suprotnosti sa  činjenicama. Od 1990. godine došlo je do ogromnog i stalnog rasta u broju nekretnina i bogatstava koje ispunjavaju uslove da budu obuhvaćeni porezom na bogatstvo. Ovakav razvoj se desio u svim razredima poreza na bogatstvo, a posebno u najvišem razredu, gde su broj i količina finansijske imovine porasli brže nego imovina nad nekretninama, koja je sama porasla brže nego BDP i ukupno isplaćene plate na godišnjem nivou. Pad koji se desio na berzi 2001. i 2008. godine doveo je do trenutnog zatišja u ovom trendu, ali čim se kriza završila, dugotrajni trend rasta ponovo se nastavio.

Ukupno prihod od poreza na bogatstvo (ISF) porastao je više od četiri puta između 1990. i 2017. godine, od jedne milijarde na preko četiri milijarde, dok je nominalni BDP porastao samo dva puta. Sve ovo desilo se uprkos smanjenjima, poreskim oslobođenjima i stavljanju maksimuma, tokom godina, obveznicima poreza na bogatstvo i uprkos činjenici da je minimum za plaćanje poreza na bogatstvo (ISF) povećan sa 600 hiljada evra neto imovine u 1990. godine na 1,3 miliona evra 2012. godine (i sve to posle poreskog umanjenja od 30 % na vrednost osnovne nekretnine, to jest one u kojoj živi domaćinstvo obuhvaćeno porezom). Štaviše, fiskalna kontrola plaćanja poreskih dadžbina bila je veoma neadekvatna.

Neophodno je uzeti u obzir, na primer, da unapred popunjene poreske prijave postoje već deset godina za plaćanje poreza na prihode, ali da se takve prijave nikada nisu primenile pri naplati poreza na bogatstvo. Ovakva odluka još je više zbunjujuća zbog činjenice da banke mogu lako da proslede sve neophodne informacije o obveznicima poreza na bogatstvo poreskim službama. Obaveza da se dostavi detaljna poreska prijava na bogatstvo preko tri miliona evra ukinuta je 2012. godine. Od tada do danas, sve što je neophodno je da poreski obveznik dostavi podatke o ukupnoj količini ličnog bogatstva, što dovodi do toga da nije moguće sprovesti sistematsku kontrolu poreskih prijava. Kada bi se unapredile administrativne procedure koje se odnose na naplatu porez na bogatstvo (ISF), to bi dovelo do uvećanja poreske naplate ovog poreza na preko deset milijardi evra. Ova projekcija mogućih poreskih prihoda uopšte nije iznenađujuća, kada uzmemo u obzir činjenicu da porez na imovinu donosi preko 40 milijardi evra i da je porez na bogatstvo veoma koncentrisan, a posebno je usmeren na vlasništvo nad finasijskim sredstvima (finansijska imovina je izuzeta iz ostatka imovine koja čini poresku osnovicu za plaćanje poreza na imovinu).

Iako je stanje zakonske regulative i administrativnih rešenja usmerenih ka naplati poreza na bogatstvo (ISF) prožeto mnogim i značajnim nedostacima, prihodi od ovog poreza ipak su uspeli da porastu sa jedne na četiri milijarde evra u periodu između 1990. i 2017. godine. Pošto je došlo do uspona u rastu bogatstva, prihodi bi trebalo da se uvećaju na preko šest milijardi do 2022. godine. Ukidanjem poreza na bogatstvo (ISF) i sprovođenjem IFI-a (poreza na nekretnine, koji isključuje finansijsku imovinu), prihodi su pali na samo jednu milijardu evra 2018. godine. Od danas do 2022. godine izgubićemo preko pet milijardi evra godišnje i naći ćemo se na nivou poreskih prihoda koji je bio pre trideset godina.

Druga greška vlade je istorijska: oni su promašili istorijski period. Potpuno je očigledno da su Sjedinjene Države i Velika Britanija započele proces razgradnje fiskalne progresivnosti 1980-ih godina. Od tada je ovaj smer smanjenja poreza delimično ispraćen od strane evropskih država 1990-ih godina i početkom 2000-ih godina. Na primer, Nemačka i Švedska su ukinule poreze na bogatstvo, a kao dodatak na to uvedeno je i ukidanje poreza na nasledstvo u slučaju Švedske.

Ali, da li smo stvarno tako sigurni da ove praktične politike proizvode efekte koji se očekuju od njih? Naravno da ne, jer ove politike proizvode potpuno suprotne efekte od onih koji su očekivani. Od početka finansijske krize iz 2008. godine, a još od više od dolaska Trampa na vlast, Bregzita i eksplozije ksenofobnih glasova širom Evrope, postoji još veće razumevanje opasnosti koju donosi porast ekonomske nejednakosti i osećaja zanemarenosti koji se razvio kod radničke klase. Sve to je dovelo do toga da sada mnogi razumeju koliko je hitna potreba da se uvede potpuno novi oblik društvene regulacije kapitalizma. U ovim uslovima, dodavanje novih mera u korist najbogatijih u 2018. godini nije bilo pametno. Ako Makron želi da bude predsednik 2020-ih a ne1990-ih, moraće brzo da se prilagodi.

Najtužniji i najopasniji izazov je stravično rasipanje resursa i problemi izazvani globalnim zagrevanjem. Kako bi takozvani „porez na ugljenik” (carbon tax) bio uspešan, najvažnije je da svi prihodi od tog poreza budu alocirani ka izgradnji praktičnih politika koja će voditi ka ekološkoj transformaciji. Ali, vlada je učinila upravo suprotnu stvar: samo 10 % od četiri milijardi evra koje je donela akciza na benzin u 2018. godini i dodatnih četiri milijarde prihoda koje se očekuju u 2019. godini, bile su upućene ka ekološkim politikama, dok je ostatak iskorišćen za de facto ukidanje poreza na bogatstvo (ISF) i za stvaranje jedinstvene poreske stope za prihode dobijene od vlasništva nad kapitalom.

Izvor LE MONDE

PREVOD Velizar Mirčov